КАДА је индијанско племе Маиду спало на свега неколико говорника сопственог језика, нису желели да га спасавају. Нека иде и језик, када нестају људи. Данас више нико не говори маиду.

Као да су и Срби почели да преписују од Маиду Индијанаца. Све нас је мање, а језик нам је све угроженији. Али за разлику од Индијанаца, који језик једноставно нису спасавали, ми смо, изгледа, одлучили да га уништимо. Проблем све мањег броја лектората српског језика у свету само је једна од слика потпуне пропасти. Некада смо само у Француској на 11 универзитета имали лекторе за српски језик, а данас их имамо у свега десет градова у целом свету. Где год у пензију оде стручњак за српски, замени га стручњак за хрватски, или босански, или црногорски.

Све мање се о нашем језику учи у иностранству, али се не брине много о језику и писму ни овде, у Србији. У већини медија, као и на рекламама и у компанијама, ћирилица није добродошла.

Чак се ни у Српској академији наука и уметности не баве српским, него српскохрватским језиком. Капитални Речник САНУ пишу непостојећим језиком – српскохрватским. У Академији га зову само Речник САНУ, уместо „Речник српскохрватског народног и књижевног језика“. Језика се сви одавно одрекли, само САНУ није речника. Проблем више је што је почето са објављивањем још 1959. године, а после више од пола века стигло се до 19. од планираних 30 томова.

У последње време држава најављује нови закон о употреби језика, најављује јачање мреже лектората и дотирање њиховог рада, помиње се да би српски језик могао да се учи на свим факултетима… Обећања звуче добро и надамо се да догодине, на Дан матерњег језика, који смо обележили пре два дана, нећемо опет причати о плановима за спас језика, него о постигнутим резултатима.

Ивана Мићевић